Интервју са Жигом Павловичем, учесником ФАСИХ-а
„Не бих рекао да је ‘очување‘ прави израз који треба да користимо када говоримо о индустријском наслеђу. Мислим да је важније реинтерпретирати и осмислити нове начине коришћења ових грађевина, уместо да их пустимо да једноставно избледе у заборав. Оне не морају остати замрзнуте у времену – могу добити нову сврху“
Разговарао: Ђорђе Петровић
Мали словеначки град Трбовље познат је по томе што је у њему настао култни индастријал рок бенд – Лајбах. Али овај, некада првенствено рударски градић такође је познат по још нечему – највишем димњаку у Европи. Ова величанствена грађевина – саграђена 1976. у склопу термоелектране Трбовље, на насипу реке Саве – достиже висину од импозантних 360 метара! Са његовог врха пружа се божанствен поглед на предивне зелене горе и брда словеначког Засавља. Међутим, након гашења термоелектране 2016. године, овај симбол Трбовља постао је прескуп за одржавање, па самим тим и претња по безбедност. Данас чека нову намену.
Како би истражио иновативне и интердисциплинарне приступе у промоцији очувања и заштите непокретне културне баштине, међународни пројекат FASIH (Future Art Science Industrial Heritage), којим координира Центар за промоцију науке, расписао је јавни позив за уметнике и истраживаче заједном са Музејем науке и технике из Београда. Један од добитника овог позива је пројекат VRT P.T.I.C.H – Visions of Rapid Transformations: Perception Through Immersive Cinematic Hyperreality, у продукцији Делавског дома из Трбовља, који уз помоћ ВР метода и савремене технологије истражује индустријско наслеђе некадашње термоцентрале Трбовље. Овај рад посетиоци ће моћи да виде на изложби FASIH пројеката, која ће 22. маја бити отворена у Делавском дому Трбовље.
Аутор овог пројекта је Жига Павлович (алијас Дариан Медвед), словеначки уметник, програмер и промотер нових технологија. Већина његовог рада односи се на област виртуелне (ВР), проширене (АР) и мешовите стварности (МР), а од 2019. године и на област практичне вештачке интелигенције, „афективног рачунарства“ и интерактивних инсталација. Од априла 2020. води нову дигиталну лабораторију KIBLA2LAB у оквиру мреже истраживачких и уметничких центара – РУК.
Поводом предстојеће FASIH изложбе, са Павловичем смо разговарали о његовом уметничком пројекту, високој технологији коју користи, начину на који реинтерпретира индустријско наслеђе Трбовља, као и о његовој дигиталној лабораторији.
Чиме се бави ваш пројекат VRT P.T.I.C.H – Visions of Rapid Transformations: Perception Through Immersive Cinematic Hyperreality?
Овај пројекат је потпуно посвећен имерзији – не само визуелној, већ и физичкој. Желео сам да креирам искуство у којем људи не само да виде ВР, већ га заиста осећају. Кључну улогу имају интеракције рукама, које повезују реални и виртуелни свет на тактилан и утеловљен начин. Сам димњак у Трбовљу је готово митска, фасцинантна структура – од храбрих пењача до задивљујућег погледа са врха, годинама је привлачио пажњу људи. Пошто је сада затворен за јавност, желео сам да рекреирам тај налет адреналина – успон, осећај стајања на ивици и невероватно узбуђење BASE скока са врха. Циљ је омогућити људима искуство које можда никада неће моћи да доживе у стварном животу.
У срцу овог пројекта лежи осећај задивљености. Задивљеност пред самом структуром и њеним масивним индустријским присуством. Задивљеност пред погледом – тим нестварним, готово божанским призором одозго. И задивљеност према онима који су се попели на врх и стајали тамо, гледајући надоле. Хтео сам да све то пренесем у ВР, не само кроз визуелне ефекте, већ и кроз урањање путем чула. Зато укључујем и мирисе – индустријски смог, прашину, а затим свеж, чист ваздух на врху. Ови ситни, али кључни детаљи значајно утичу на то колики вам осећај присуства пружа ово искуство. Инспирацију сам делимично пронашао у раду Дрво (Tree) Милице Зец и Винслоуа Портера, који је представљен на фестивалу Speculum Artium у Трбовљу 2019. године. На неки начин, овај пројекат видим као потрагу за осећајем задивљености кроз технологију – дочаравањем узбуђења, страха и чуђења у истом даху. Било у стварном или виртуелном свету, тај осећај стајања на ивици нечег величанственог остаје у вама. И управо је то суштина овог пројекта.
У развоју овог пројекта комбинујете компјутерско моделовање, природне материјале и ДИY (До Ит Yоурселф) принципе. Можете ли нам рећи нешто више о техникама и приступу који користите?
Најпре детаљно рекреирам терен око димњака у Трбовљу у високој резолуцији 3Д модела, како би виртуелно окружење деловало што реалистичније. Овај ниво реалности је кључан за постизање уверљивог искуства, чинећи успон и БАСЕ скок заиста висцералним доживљајем. Да бих додатно појачао физичко урањање, користим егзоскелетни систем који корисника благо подиже од тла, омогућавајући му већи опсег покрета. Дизајн овог система инспирисан је опен-соурце плановима за ЕXИТ одело (пр. прев. специјално одело за ВР), које прилагођавам специфично за овај пројекат. Одело је делимично израђено од дрвета, прецизно обрађеног ЦНЦ машинама, а повезано је ужадима и рециклираним металним компонентама. Овај ДИY приступ не само да омогућава прилагодљивост поставке, већ и одржава тактилни аспект искуства, додатно јачајући везу између дигиталне симулације и физичког осећаја.
Егзоскелет игра кључну улогу у симулацији промене тежине и покрета пењања, као и БАСЕ скока. Одржавајући корисника у ваздуху, ствара осећај бестежинског стања и слободног кретања, чиме појачава илузију пркоса гравитацији – што је од суштинског значаја за целокупно искуство. Ова комбинација компјутерски генерисаног реализма, физичких механичких елемената и ручно израђене технологије омогућава ми да имерзивност подигнем на виши ниво, ангажујући тело једнако интензивно као и ум.
Шта за вас представља димњак у Трбовљу? Зашто је очување индустријског наслеђа важно?
За мене, димњак у Трбовљу симболизује наду за бољи квалитет живота – посебно за будуће генерације. Изграђен је у периоду када је индустрија обликовала цео регион, и мада је термоелектрана угашена, димњак и даље стоји као моћан симбол. За локално становништво он има различита значења – неки га виде као споменик загађењу којем је овај крај био изложен у прошлости, док старије генерације цене чињеницу да им је омогућио да удишу чистији ваздух.
Не бих рекао да је „очување“ прави израз који треба да користимо када говоримо о индустријском наслеђу. Мислим да је важније реинтерпретирати и осмислити нове начине коришћења ових грађевина, уместо да их пустимо да једноставно избледе у заборав. Оне не морају остати замрзнуте у времену – могу добити нову сврху.
Ту уметници играју кључну улогу. Ми можемо подстаћи машту јавности и инспирисати људе да виде могућности тамо где их раније нису примећивали. Када заједница стане иза неке идеје, удружи ресурсе и започне преобликовање ових простора, тада долази до праве трансформације. И управо ме то највише узбуђује – претварање нечега старог у нешто што поново има смисао и значај.
На који начин ваш уметнички пројекат реинтерпретира индустријско наслеђе Трбовља?
Опасно је пењати се уз димњак, који је и затворен за јавност без надзора, тако да мој пројекат омогућава свима да га доживе на безбедан и имерзиван начин. Иако то „пењање уз њега“ неће бити достигнуће којим би се неко могао похвалити у друштву, оно ипак доноси узбуђење и адреналин – онај осећај који чини да се људи поново осете живима.
Осим тога, мој пројекат служи као симболична реинтерпретација будућности димњака. Поновним осмишљавањем начина на који може бити доживљен, надам се да доприносим дискусијама о његовој дугорочној пренамени. Већ се говорило о могућности уградње лифта и видиковца, што би димњак могло претворити у прави туристички и културни симбол. Али, реално гледано, за тако нешто би било потребно значајно улагање – милиони евра да би се структура стабилизовала и учинила безбедном за посетиоце. Оно што ја радим јесте одржавање те идеје живом – показујем да димњак и даље фасцинира људе и да у себи крије неискоришћен потенцијал за нове намене.
Ваш досадашњи рад у великој мери се ослања на ВР и АР технологије, а од 2020. године водите дигиталну лабораторију KIBLA2LAB. Шта вас је привукло овим технологијама и можете ли нам рећи нешто више о раду ваше лабораторије?
Моје интересовање одувек је било усмерено на разумевање међуљудских интеракција – како се људи повезују, комуницирају и доживљавају ствари заједно. То ме је у почетку привукло дизајну интеракција као облику креативног израза.За мене креативна технологија није само алат, већ начин на који људи ступају у интеракцију са њом и како те интеракције постају нови медиј изражавања. Технологије у настајању, попут ВР-а, АР-а и вештачке интелигенције, нуде јединствене могућности за обликовање тих искустава, чинећи их имерзивнијим и динамичнијим.
U KIBLA2LAB-u интензивно радимо на 3Д дигитализацији културног наслеђа и стварању интерактивних хибридних музејских искустава. Један од наших главних фокуса јесте питање како учинити ВР искуство заједничким доживљајем – што је изазов, с обзиром на то да ВР традиционално изолује корисника. Да бисмо то решили, почели смо да укључујемо и публику – посматраче – како би и они постали део доживљаја, уместо да само гледају некога ко носи ВР наочаре.
У последње време, са развојем генеративне вештачке интелигенције, сведоци смо експлозије нових могућности у области визуелизације и продукције. Ове иновације отварају потпуно нове правце у креативном изразу, омогућавајући бржу и приступачнију израду високо имерзивних и интерактивних искустава. Сада је заиста узбудљив тренутак за истраживање како технологија може додатно проширити границе уметничког израза.
VRT P.T.I.C.H – Visions of Rapid Transformations: Perception Through Immersive Cinematic Hyperreality један је од девет одабраних радова на регионалном art+science конкурсу у оквиру FASIH пројекта (Future Art Science Industrial Heritage), посвећеног ревитализацији и очувању индустријског наслеђа. FASIH изложба биће отворена за публику 22. маја на три локације – у Београду (Музеј науке и технике), Ријеци (Вјећница Академије примијењених умјетности) и Трбовљу (Делавски дом).
