Између поноса и туге: судбина највишег димњака у Европи

„Дим ми је важан као симбол онога што је некад било знак прогреса, а данас представља подсећање на еколошке последице индустријализације. Желим да публика осети тај двоструки ефекат – и фасцинацију и нелагоду“

Разговарао: Ђорђе Петровић

У срцу словеначког Засавља уздиже се импозантни димњак термоелектране Трбовље – највиши у Европи! Са својих 360 метара висине, ова бетонска конструкција, завршена 1976. године, деценијама је била симбол индустријске моћи и техничких достигнућа не само овог краја, већ и читаве Словеније. С друге стране, он је симбол и еколошких проблема које је индустријализација донела са собом. Након дефинитивног гашења термоелектране 2016. године, димњак почиње да представља изазов за локалну заједницу – пошто више није имао индустријску сврху, његово одржавање престало је да буде исплативо, па је постао претња по безбедност околине. Судбина ове величанствене грађевине данас је и даље неизвесна.

Како би истражио иновативне и интердисциплинарне приступе у промоцији очувања и заштите непокретне културне баштине, међународни пројекат FASIH (Future Art Science Industrial Heritage), којим координира Центар за промоцију науке, расписао је Јавни позив за уметнике и истраживаче. Један од добитника овог позива је пројекат Зеница мога ока 1974 (The Apple of my Eye 1974), у продукцији Делавског дома из Трбовља, који уз помоћ имерзивних уметничких приступа и савремене технологије истражује индустријско наслеђе некадашње термоцентрале Трбовље. Овај рад посетиоци ће моћи да виде на изложби FASIH пројекта, која ће 22. маја бити отворена у Делавском дому Трбовље.

Ауторка овог пројекта је Ђејми Хадровић, свестрана словеначка уметница чији рад обухвата кратке филмове, фотографије, перформансе и аудио-визуелне инсталације. Докторирала је на Академији лепих уметности у Бечу, а њено стваралаштво донело јој је бројне награде, укључујући и најпрестижнију националну награду за визуелну уметност у Словенији – „Рихард Јакопич“ – 2024. године. Њени радови део су сталних поставки музеја МУСА у Бечу, СЦЦА-ДИВА архива у Љубљани и Residency Unlimited у Њујорку.

Фото: Андреј Удуц

Поводом FASIH изложбе, са Ђејми смо разговарали о уметничком пројекту Зеница мога ока 1974, имерзивним техникама које користи, заборављеној историји трбовљанског димњака и важности очувања али и деромантизације индустријског наслеђа.

Можете ли детаљније да нам представите свој уметнички пројекат?

Зеница мога ока 1974  је имерзивна уметничка инсталација из области нових медија која истражује историју и утицај на околину највишег димњака у Европи. Инсталација користи стаклене структуре како би рефлектовала и трансформисала визуелни и историјски наратив о димњаку у Трбовљу.

Током 200 година, овај регион је био под немачком и аустријском контролом, првенствено због експлоатације угља. Временом је прерастао у индустријски град, достижући врхунац загађења деведесетих година прошлог века. Ваздух је био толико густ и таман од загађења да деци није било дозвољено да се играју напољу, а школе су често биле затваране због опасног квалитета ваздуха. Сећам се да су ми у трећој години живота установили да имам бронхитис и послали су ме на лечење због респираторних проблема. Многи становници су патили од тешких здравствених проблема, а значајан број људи је оболео од рака.

Радници који су изградили димњак у Трбовљу играли су кључну улогу у једном од најзначајнијих индустријских грађевинских пројеката у Европи. Иако подаци о њима нису детаљно документовани, њихово заједничко наслеђе препознато је и поштовано као део богате индустријске баштине Словеније. Радници су се суочавали са бројним изазовима, укључујући сурове временске услове, физичке напоре рада на великим висинама и техничке потешкоће у изградњи тако високе структуре.

Зеница мога ока 1974 има за циљ да створи контемплативни и интерактивни простор у којем посетиоци могу да се повежу са индустријским наслеђем кроз призму најсавременије уметности нових медија. Димњак је првобитно дизајниран како би дисперзовао емисије термоелектране у Трбовљу, у склопу напора да се смањи загађење ваздуха у региону Засавја, који је био тешко индустријализован и имао озбиљне проблеме са квалитетом ваздуха.

Како би продубила имерзивност искуства ваша инсталација користиће звукове индустрије и специјалне ефекте попут дима. Какву атмосферу овим ефектима желите да створите?

Звук је кључан јер се кроз њега евоцира не само рад машина, већ и ритам живота који је индустрија диктирала. Радила сам са звучним пејзажима који укључују реалне снимке из индустријских постројења, али и слојевите звучне манипулације које стварају осећај присуства нечег што нестаје. Дим ми је важан као симбол онога што је некад било знак прогреса, а данас представља подсећање на еколошке последице индустријализације. Желим да публика осети тај двоструки ефекат – и фасцинацију и нелагоду.

На какве сте изазове наилазили приликом процеса истраживања и реализације пројекта?

Истраживање је било комбинација архивског рада, разговора с људима и теренских посета. Највећи изазов био је пронаћи прави баланс између документарног и уметничког израза. Нисам хтела да рад буде искључиво фактографски, али ни да потпуно апстрахујем индустријско наслеђе. Такође, технички део реализације, посебно рад са сензорима и звучним инсталацијама, био је комплексан јер је захтевао експериментисање и тестирање у различитим просторима. Највећа потешкоћа са којом сам се суочила у самом процесу је финансијска лимитација. За израду примарне идеје коју сам предложила било ми је потребно око 10.000 евра. За адаптирану верзију чекамо да стигне материјал из Немачке.

Шта за вас лично представља димњак у Трбовљу и на који начин ваш рад доприноси његовој реинтерпретацији?

Понос и туга. Овим радом желим да оживим сећање на изградњу димњака ТЕ-Т седамдесетих година  прошлог века и подсетим на жртве које је тај грађевински подухват захтевао, а о којима се кроз читаву историју ретко говорило, као и на немогуће услове у којима су радови извођени. Желим такође да укажем и на последице које је димњак имао по здравље људи и животну средину.

Мој циљ није само да прикажем прошлост, већ и да отворим простор за дијалог о томе како данас разумемо индустријско наслеђе. Кроз уметност можемо да истражимо не само визуелни и материјални аспекат, већ и емотивне и друштвене последице индустријализације и деиндустријализације.

Фото: Андреј Удуц

Зашто је важно очувати индустријску баштину?

Јер нам помаже да разумемо како су генерације пре нас живеле и радиле, шта их је покретало и с каквим су се изазовима суочавале. Индустријска баштина не односи се само на зграде и машине, већ и на људе и приче које су у њима исписане. У свом раду желим посебно да истакнем еколошки аспекат и негативан утицај димњака у том смислу, као и да нагласим потребу за деромантизацијом индустријског наслеђа, за које су људи у Засавју веома везани и које и сама поштујем. Поред тога, желим да осветлим перспективу радника који су градили димњак и укључим елемент тешког физичког рада. Радни услови су били лоши, било је и жртава, али се о томе једва говори. На димњак углавном гледамо као на културни ендемит и дивимо му се, што је разумљиво. Али, с друге стране, то дивљење би с разлогом могло бити макар делимично умањено.

Како се Зеница мога ока 1974 уклапа у шири контекст вашег стваралаштва?

Мени су одувек биле важне теме памћења, идентитета и односа између простора и људи. Овај рад је део шире приче о томе како прошлост и садашњост комуницирају кроз уметност, посебно у контексту простора који су прошли кроз велике промене. Док су у септембру 1974. године темеље димњака на коти 211 надморске висине постављали радници Геолошког завода Љубљана и Градиса Цеље, бетонски и шамотни радови поверени су радницима Ватросталне из Зенице, из Босне и Херцеговине. Зато не треба да чуди што се мој рад зове Зеница мога ока 1974.