„Оно што ме занима није само физичка судбина Хартере, него и шири механизам којим повијест дисциплинирамо, каталогизирамо и трансформирамо у културни капитал. Што значи сачувати простор? Чувамо ли зграду, материјалност, или идеологију коју репрезентира?“
Разговарао: Ђорђе Петровић
На левој обали малене Рјечине, километар и по од њеног ушћа у Јадранско море, простиру се остаци некада импозантног индустријског комплекса Творнице папира Ријека. Ова фабрика, познатија под називом Хартера, основана је давне 1821. године и куриозитет је да је у њој почела са радом прва парна машина на Балкану. Током 180 година непрекидног рада производила је један од најквалитетнијих папира у Европи, који се продавао свуда по свету. Нажалост, 2005. године отишла је у стечај, а даља судбина овог симбола Ријеке и сведока њеног развоја још је неизвесна.
Како би истражио иновативне и интердисциплинарне приступе у промоцији очувања и заштите непокретне културне баштине, међународни пројекат FASIH (Future Art Science Industrial Heritage), којим координира Центар за промоцију науке, расписао је јавни позив за уметнике и истраживаче. Један од добитника овог позива је пројекат From Me Flows What You Call Time – у продукцији Свеучилишта у Ријеци и ријечке Академије примјењених умјетности – који уз помоћ новомедијских уметничких метода и 3Д технологије истражује индустријско наслеђе некадашње Творнице папира Ријека. Овај рад посетиоци ће моћи да виде на изложби FASIH пројеката, која ће 10. јуна бити отворена у Вијећници Академије примјењених умјетности у Ријеци.
Фото: Домен Пал / Аксиома
Ауторка овог пројекта је Гаиа Радић, млада хрватска уметница која тренутно у Љубљани на Архитектонском факултету студира архитектуру, као и видео, анимацију и нове медије на Академији ликовних уметности и дизајна. У својим пројектима истражује однос између виртуелног, менталног и физичког простора кроз комбиновану употребу компјутерске графике и просторне инсталације. Радове је излагала на десет самосталних и више од 20 групних изложби у Хрватској и региону.
Поводом предстојеће ФАСИХ изложбе, са Гаиом смо разговарали о њеном пројекту Фром Ме Флоwс Wхат Yоу Цалл Тиме, технологији 3Д моделовања коју користи у свом раду, као и о томе на који начин би требало очувати Хартеру и односити се према индустријској баштини.
.
Шта представља ваш уметнички пројекат From Me Flows What You Call Time?
У овом раду проблематизирам класично разумијевање конзервације и немогућност истинског архивирања простора. Живимо у времену хиперкапиталистичног друштва оријентираног на продуктивност које никакве девијације не може поднијети. Напуштена рушевина мора се или „ревитализирати“ или рестаурирати, односно музеизирати, чиме ју замрзавамо у времену, или пак потпуно избрисати како би направили мјеста за нешто ново (на нашим просторима најчешће комерцијалне и туристичке намјене). Укратко, рушевине не остављамо на миру зато што оне дестабилизирају нашу потребу за контролом. Ипак, ја у њима проналазим фасцинацију због одређене сублимације слободе простора који је у својој есенцији аутономан – изван контроле, без намјене, лишен институционалне регулације. Мислим да су конзервација и рестаурација заправо често еуфемизми за латентну апропријацију.
Рад намјеравам материјализирати као просторну инсталацију која ће се састојати од дигиталног и аналогног дијела, при чему ћу креирати 3Д анимацију и стаклене објекте који прате њезин наратив. Моделирање дигиталног простора који се реферира на стварни простор увијек носи одређени парадокс – виртуална реинтерпретација истовремено спашава, али и негира изворно. Зато 3Д простор у анимацијии неће бити дословна реконструкција Хартере, већ интерпретација њезине нематеријалне присутности, чиме желим истражити границу између посредне дигитализације и непосредне материјалности.
Како сте дошли на идеју да један такав пројекат спроведете у дело?
Хартера је идеалан примјер простора између бивања и нестајања, између рушевине и архива. Ипак, као хиперкапиталистичко друштво усмјерено на продуктивност, не подносимо „неискориштени“ простор – он мора постати нешто, мора бити у функцији. Оно што ме занима није само физичка судбина Хартере, него и шири механизам којим повијест дисциплинирамо, каталогизирамо и трансформирамо у културни капитал. Што значи сачувати простор? Чувамо ли зграду, материјалност, или идеологију коју репрезентира?
За реализацију From Me Flows What You Call Time користићете анимације, 3Д моделовање и стакло. Можете ли мало детаљније да нам опишете како је изгледао истраживачки поступак и припрема за процес реализације овог уметничког пројекта?
Полазна точка била је идеолошки оквир конзервације – повијесно и теоријско питање зашто осјећамо потребу фиксирати оно што се природно урушава, што је модел примјењив и на друге аспекте сувременог потрошачког друштва, не само на архитектуру и јавни простор. Конзервација увијек подразумијева одређени ступањ насиља над простором, било кроз механичку рестаурацију, било кроз његову реинституционализацију. Тијеком истраживачког процеса анализирала сам постструктуралистичке концепте града, јавног простора и меморије, уз успоредно документирање Хартере као простора у стању сталне промијене. Тренутно радим на нацртима инсталације и објеката од којих ће се састојати, а потом планирам пријећи на 3Д моделирање што долази у завршној фази. Моделирање дигиталног простора који се реферира на стваран простор, као што ће то бити случај у овом раду, носи другу врсту манипулације – архитектура се растерећује материјалности, али истовремено бива испражњена од стварне присутности. Иако ће се 3Д модел обликовно реферирати на Хартеру, желим избјећи њезину дословну репрезентацију, што је већ постала некаква карактеристичност моје умјетничке праксе. Увијек покушавам конструирати нешто ново, без дословног пресликавања, односно скенирања стварног простора. У овом раду ме притом посебно занима бразда између дигиталне реконструкције и материјалне стварности, између простора који пропада и простора који је „спашен“ у виртуалну верзију самог себе.
Техника 3Д моделовање важан је део вашег уметничког израза и користили сте је и у неким претходним пројектима. Шта вас је привукло овој технологији и због чега је она неизоставни део вашег стваралаштва?
3Д моделирање ме не занима као алат реконструкције, већ као алат деконструкције и реинтерпретације. Не користим фотограметрију или 3Д скенирање, већ ручно моделирам, чиме сваки модел постаје оригинални ентитет, а не репрезентација.Иако за сваки рад имам мноштво референци, било реалних или фикцијских простора, онај дигитални 3Д простор којег на крају измоделирам је инхерентно оригиналан и изолиран од његовог изворника. Долази до потпуно нове онтолошке итерације, растерећене материје и претходних семиотичких идеологија које су у њезиног физичког изворника биле инхерентно усађене.
Зашто је важно очувати објекте какав је Творница папира Ријека – популарна Хартера?
Можда Хартеру не треба очувати на колоквијалан начин на који то обично замишљамо. Свака ревитализација је заправо ре-инструментализација – напуштеној рушевини се увијек намеће нова сврха, али њена вриједност може бити баш у томе што измиче тој потреби да јој дамо функцију. Тиме је она препуштена томе да слободно утјеловљује и заступа саму себе, односно простор и вријеме који ју сачињавају, без да служи нечему „изван“ ње саме.
Поред тога што сте студирали примењену уметност, уједно сте и студенткиња архитектуре у Љубљани. Како, као уметница и будућа архитекткиња, гледате на очување индустријског наслеђа?
Старе индустријске грађевине нису обликоване да буду лијепе ни монументалне – њихова суштина је била у функционалности, али и потрошности. Тек када их изгубимо, одједном их препознајемо као „баштину“, но баштина је политички, а не архитектонски или умјетнички концепт. Колоквијално разумијевање баштине имплицира да неке зграде „заслужују“ бити спашене, друге не. Неке се бришу, неке се преображавају. Тако је конзервација увијек процес селекције и реинтерпретације, све је врло релативно. Особно сматрам да индустријска баштина не треба нужно бити сачувана на начин који јој одузима аутентичност. Можда конзервација не треба значити стабилизацију и естетизацију, него дозволу да простор остане аутономан, неухватљив, односно детериторијализиран, без кастрације свих процеса кроз које пролази и који се у њему одвијају.
From Me Flows What You Call Time један је од девет одабраних радова на регионалном art+science конкурсу у оквиру FASIH пројекта (Future Art Science Industrial Heritage), посвећеног ревитализацији и очувању индустријског наслеђа. FASIH изложба биће отворена за публику на три локације – 22. маја у Београду (Музеј науке и технике) и Трбовљу (Делавски дом), и 10. јуна у Ријеци (Вјећница Академије примијењених умјетности).
