Непролазна магија грамофона

Вероватно ништа није толико утицало на популаризацију слушања музике и појаву нових музичких жанрова, као што је то учинио грамофон. Иако постоје још од 19. века, грамофони су поново у моди.

Човек од давнина има потребу да репродукује и сними сопствени глас и музику. У Швајцарској су се већ почетком 19. века појавили први музички аутомати, који су у суштини претеча данашњих грамофона, наводи Душан Петровић, виши кустос Музеја науке и технике.

„Ти аутомати су били копија самосвирајућих звона која су се налазила на црквама по Европи. Имали су ротирајући диск са иглицама. Врхови тих иглица су ударали у батиће и тако су производили звук на звонима, односно мелодију која је већ била задата на самом цилиндру“, објашњава Петровић.

Из овог правца почетком 19. века развилили су полифон и органета, два иста уређаја које разликују само носачи звука. Kод органете постоји цилиндар на којем су папир, картон или дрво носачи записа, док је на полифону то диск од месинга са иглицама које запињу о метални чешаљ и тако производе звук. Међутим, ова два уређаја су служила само за репродукцију звука, могућност за снимање говора и музике и даље није постојала.

Грамофони из збирке Музеја науке и технике

У сталној поставци Музеја науке и технике изложене су претече грамофона – фонографи с почетка 20. века и грамофони из периода од 1920. до 1970. године.

У склопу актуелне изложбене поставке „Лета пре нета“ публика до марта 2023. године може видети и друге грамофоне и фонографе, такође, експонате из Збирке грамофона Музеја науке и технике у Београду.

„Један од пресудних датума се десио 1850. године, када је француски штампар и издавач Скот де Мартенвил направио уређај фоноаутограф, на којем је извршено прво снимање људског гласа. У питању је била једна француска народна песма. Пошто је био издавач књига, он је наишао на неке медицинске часописе у којима је био приказан пресек људског слушног апарата и дошао је на идеју да осмисли уређај који би радио по том принципу“, додаје кустос.

Направио је уређај састављен од левка направљеног од животињског рога и мембране од пергамента, а са друге стане је била иглица која је представљала чекић и наковањ, односно део који у људском телу производи звук. Глас је производио вибрације мембране, иглица се померала и своје осцилације бележила на ваљку. Међутим, тај уређај је могао само да сними, али није могао да репродукује људски.

Поучени Де Мартенвиловим проналаском, амерички научници Томас Алва Едисон и Александер Бел даље развијају уређаје за снимање и репродукцију звука. На тржишту се 1877. године појављује Едисонов значајан проналазак – фонограф, први уређај који је омогућавао и снимање и репродукцију звука. Међутим, квалитет самог носача звука у самом старту је био лош, звук је било могуће само једном репродуковати, јер је био забележен на папиру или алуминијској фолији. На крају су почели да користе цилиндре од воска који су могли више пута да репродукују снимак.

„Бел је преко своје фирме ‘Волта’ направио уређај назван графофон, који је у суштини побољшана верзија Едисоновог фонографа и они су се током времена борили са превласт, мада мислим да је Едисон ипак на крају однео победу у том делу приче“, напомиње Душан Петровић.

Немачки емигрант Емил Берлинер, 1894. године дошао је на идеју да другачије конструише носач звука и тада почиње револуција грамофона.

Пуцкатање винила и даље је непревазиђено

„Ставио је у једну раван и то у почетку на стаклену плочу, ту је исто направио отисак, односно завојницу на којој су брегови и врхови који омогућавају да игла грамофона вибрира и то је у суштини револуционарни проналазак који је касније довео до велике експанзије грамофона. На овај начин је било могуће са једног мастер записа урадити пар стотина копија плоча које су у старту биле и од пластике и од цинка, да би у каснијем период дошли до шел лака и винила“, појашњава кустос Музеја науке и технике.

Осим што је био добар проналазач, Берлинер је био и одличан менаџер. Kако би популаризовао свој производ, понудио је сарадњу многим певачима, а 1902. године Kарузо је снимио грамофонску плочу која је издата у милионским тиражима. Поред тога откупио је права на фотографију „His Master’s Voice“ која је постала заштитни знак његове фирме за производњу плоча и грамофона, на којој је приказан пас који чује глас свог мртвог господара.

Услед велике светске економске кризе, 1929. године Едисонова фирма је пропала, Берлинер постаје доминантан на тржишту, али грамофини нису били доступни свима.

„Грамофони су били за богату клијентелу, јер су то били више комади намештаја за кућу у оквиру којих је био смештен уређај за покретање плоча. Kада су на тржиште изашли преносиви грамофони у коферима или торбицама, то је омогућило и широј популацији да дође до овог новог проналаска. Грамофон је један од најзначајнијих проналазака зато што је највише утицао на комерцијализацију музике“, закључује Душан Петровић.

Упркос бројним новим техничким и технолошким могућностима у репродукцији звука, по мишљењу музичких естета, специфично пуцкатање винила и даље је непревазиђено.